Последњих неколико година
драматично се омасовио наизглед нови модел владавине – исламска побуњеничка
држава. Боко Харам у западној Африци, Шабаб у источној Африци, Исламски емират
на Кавказу и, наравно, Исламска држава на Блиском истоку, позната као ИСИС, или
ИСИЛ – ови покрети не позивају само на свети рат против Запада, већ такође
користе њихове ресурсе да би изградили теократију.
Иако у неким аспектима без преседана, ове групе имају много тога
заједничког са исламским обновитељским покретима 18. века, као што је вехабистички на
Арапском полуострву, и великим џихадистичким државама 19. века. Они су водили
џихад против немуслиманских сила и истовремено тежили радикалној трансформацији
њихових друштава.
Једна
од првих група укључених у антиколонијални џихад и изградњи државе били су
борци на челу са Абделкадиром, који су изазвали француску империјалистичку
инвазију на северну Африку тридесетих и четрдесетих година 19. века. Абделкадир је прогласио себе за „командира верујућих“ (титула калифа) и основао је
исламску државу у западном Алжиру, са Маскаром као главним градом, и регуларном
војском и администрацијом која је подстицала шеријатско право и обезбеђивала
неке јавне услуге. Држава никада није била стабилна, нити је икада обухватала
јасно дефинисану територију; напослетку је уништена од стране Француза.
Једнако кратког века била је и
махдијска држава у Судану, у трајању од раних осамдесетих до касних деведесетих
година 19. века. На челу са самопроглашеним махдијом („спасиоцем“) Мухамедом
Ахмадом, покрет је позвао на џихад против египатско-отоманских завојевача и
њихових британских господара, видећи мете у државним структурама, укључујући
телеграфску мрежу, фабрике оружја и пропагандни апарат. Побуњеници су забранили
пушење, алкохол и плес, а прогањали су и припаднике верских мањина.
Али, држава није била у стању да
обезбеди стабилне институције, тако да је привреда пропала, и пре него што је
британска армија, потпомогнута Египћанима, оборила режим у крвавој кампањи
(догађаји забележени у „Речном рату“, младог Винстона Черчила, који је служио
као официр у Судану), половина становништва је умрла од глади, болести и
насиља.
Најсофистициранија 19-вековна
побуњеничка исламска држава био је Кавкавски емират. Његови имами окупили су
муслимане Чеченије и Дагестана у 30-годишњем светом рату против Руског царства,
која је настојала да потчини регион. Током борбе, побуњеници су приморали заједнице
горштака да прихвате милитанти имамат, погубили су унутрашње противнике и
наметнули шеријатско право, раздвојили особе према полу, забранили алкохол и
дуван, ограничили музику и наметнули строга правила одевања – све изузетно
непопуларне методе. Крајњом суровошћу, царистичке трупе су се супроставиле
имамату и напослетку сломиле њихов отпор.
У свим овим случајевима, било је
два посебна, али испреплетена, сукоба; један против
неевропских империја, и други против унутрашњих непријатеља, и обе борбе су
комбиноване са изградњом државе. Овај образац, уствари, није јединствена побуна
у исламским побуњеничким државама. Социолог Чарлс Тили је идентификовао рат са
једном од најважнијих снага у формирању државе
– оснивање
централизоване владе постаје нужност како би се организовале и финансирале
наоружане трупе.
Истовремено, ислам је био у
центру ових покрета. Њихови лидери су били верски ауторитети, већина њих је присвојила титулу „командира верујућих“, а њихове
државе су биле теократски организоване. Ислам је помогао уједињавају племена и
служио је као извор апсолутног, божанског ауторитета да ојача друштвену
дисциплину и политички поредак, као и да озакони рат. Сви су они проповедали
борбени исламски препород позивајући се на прочишћење вере, док су истовремено
осуђивали традиционално исламско друштво, са његовим јеретичким формама ислама,
као сујеверно, корумпирано и назадно.
Данашње џихадистичке државе
поседују многе ове особине. Настале у кризном времену, немилосрдно се
обрачунавају са унутрашњим и спољним непријатељем. Такође, угњетавају жене.
Упркос свирепошћу, успели су да искористе ислам за изградњу широке коалиције са
локалним племенима и заједницама. Пружају друштвене услуге и држе се строго
шеријатског суда; користе напредне пропагандне
методе.
Ако ништа друго, разликују се од
19-овековних држава у томе што су много радикалније и софистицираније. Исламска
држава је можда најусавршенији и најборбенији џихадистички поредак у модерној
историји. Она користи модерне државне системе, укључујући хијерархијско
организовану бирократију, правосудни систем, медресе, огромну пропагандну
апаратуру и финансијску мрежу која јој омогућава да прода нафту на црно
тржиште. Користи се и насиљем: масовним
егзекуцијама, отмицама и пљачкањем, образложавајући хтењем да сузбије богаћење
– у одређеној мери непознато претходним исламским системима. И, за разлику од
претходника, њени лидери имају глобалне тежње, маштајући о заузимању Базилике
Светог Петра у Риму. Па ипак, те разлике су пре ствар
нивоа него облика. Уопштено гледано, исламске побуњеничке државе су упадљиво
сличне. Требало би да се посматрају као један феномен који има своју историју.
Створене под ратним условима и у
константној атмосфери унутрашњег и спољног притиска, ове државе су нестабилне и
никада потпуно функционалне. Формирање државе чини исламисте подложне рањавању: док је са џихадистичким мрежама и герилским групама
тешко ратовати, државу је много лакше напасти. И још када постоји теократска
држава, често постаје јасно да њени лидери, постепено се удаљивши од њихових
функција, нису у стању да пруже довољно друштвених и политичких решења.
У том светлу, међународна
заједница би требало да континуирано контролише експанзију заједница као што је
Исламска држава и да интервенише како би спречила учестало кршење људских
права. Али с обзиром да су САД и њени савезници невољни да омасове војне трупе
неопходне за слом Исламске државе – а камоли друге исламистичке државе – најбоља политика би могла да
буде подршка њеним локалним противницима и, након могућег колапса ових снага,
преузети водећу улогу.
Треба да признамо да ове групе
заиста постоје. Описујући их као „канцер“, што је разумљиво са емотивног
становишта, председник Обама поједностављује и замагљује феномен. Исламистичке
државе су сложена политичка појава и морају бити схваћене у контексту исламске
историје.
„The New York Times“
превод: Иван Петровић
Нема коментара:
Постави коментар