Небојша Бабић: ДАНАС БИ И МАРКСА ПРОЗВАЛИ „РАСИСТОМ“ И „ФАШИСТОМ“, ЈЕР БИ СЕ СИГУРНО СУПРОСТАВИО МАСОВНОЈ ИМИГРАЦИЈИ У ЕУ

Европа и Европљани, или барем већина њих,  потпуно су изгубили компас. Либерали се представљају као милитантни антифашисти, марксисте прозивају фашистима, нацизам и комунизам су исто, а једина опција која неће бити на удару медија је левица и десница која гравитира око центра, тако да готово нема никакве разлике.

Умјесто међународне борбе за радничка права, или милитантне "класне борбе против буржоазије", како се некада звала, данашња лијево-либерална опција се бори за зелену енергију, смањење стакленичких плинова, истополне бракове, одржава комеморације за жртве међу имигрантима које је Средоземно море прогутало код италијанског острва Лампедуза, 1. октобра је подржала "Глобални дан бијеса због Алепа и акција режимских снага", те подржава војне интервенције или друге опције у свргавању "диктаторских режима". Који су то "режими", зна се ко одређује. Не само то, него исти ти који тврде да припадају лијево-либералној опцији подржавају агенду пресељења цијелих народа у Европу, а да не говоримо како су здушно подржавали "револуције" које су довеле до ратова који су те егзодусе и узроковале.

Све у свему, прваци лијеве политичке мисли с краја 19. и почетка 20. стољећа се  данас преврћу у гробу. Осим Карла Каутског, Едуарда Бернштајна, те сличних ренегата и ревизиониста и њихових следбеника, наравно. Нажалост, њихова идеја социјалдемократије је превагнула и те су се фракције, у деценијама која су следила, стопиле с либералима, а тијеком тог процеса на маргине су потиснули искрене и неискварене марксисте, који нису махали заставама с дугиним бојама и борили се и подржавали протјеривање читавих народа из њихових домова. Када је требало, дословно су се борили и проводили револуцију, а нису се разбацивали пацифистичким слоганима, него су заиста тежили бољем свијету, а за њега су се често борили, за данашњу "демократију", неприхватљивим методама.

Но, оставимо ове "повјеснице" по страни, будући је метаморфоза левице и одмакла од темељних начела научног социјализма у мањој или већој мјери одавно елаборирана тема. Наиме, данас иста та булумента организује "Дан у спомен на мртве мигранте у Лампедузи" или "Дан бијеса због Алепа", или "против опсаде Алепа". Све поприма хуманитарну ауреолу, а емоције служе како би се избјегло говорити о кључној теми – класној борби.

Очита је чињеница да неолиберални капитализам имиграцију користи за стварање резервне војске незапослених радника, која ће ограничити раст плата и поткопати радничка права, и то је једина истина у цијелој овој причи. Добро, Саудијци, Катар и Турци можда и сањају "зелену" Европску унију, али је то још увијек далека и тешко остварива будућност. Можда би заиста било вријеме да неко скине прашину с дијела Маркса и Енгелса, ако их доласком нове демократске власти нису бацили у контејнер за смеће, те да мало проучи што тамо пише. Већина наших левичара, који су успоставили нераскидиви савез с либералима, превише су тога заборавили. Апсурдно, али је људождерски дух неолиберализма пронашао све што му треба у марксистичкој теорији о вишку вриједности, отуђењу и другим темељним начелима научног социјализма и историјског материјализма, што су ствари којима би се требала бавити актуална самозвана "левица".

Наиме, данас је, једнако као и у вријеме Карла Маркса, истина да капитализам, како би преживео и стварао добит, треба велику резервну војску незапослених радника, како би могао смањивати плате и разбијати било који покушај колективног организовања радника. Никад прије, на глобалној и локалној разини, нисмо видјели више понуде, а мање потражње за радом, што се догађа због кризе система производње на темељу догме неокласичне економије која више не функционира. Како је то било могуће? Једноставно. Све већи и неконтролирани миграцијски токови су створили потребни вишак војске радника. Тиме су углавном погођени радништво и производни сектор, који због све веће и раширеније аутоматизације глобалног господарства захтјева све мање радника. На крају имамо и глобалну кризу, а све заједно ствара вишак радника у вријеме када је стопа незапослености ионако превисока. У овим околностима радници прихваћају било коју понуду, а спремни су на ниже плате. Ако је потребно, одрекли би се и радничких права и свих врста заштите коју су раније имали. Када се то догоди, онда се активира зачарани круг која настоји радништво одвући према доле, радници поступно губе своју снагу, те у економском систему своја права предају у руке чуварима монопола такозваног "тржишта рада". Искрено говорећи, ружнију и одбојнију ријеч, када се говори о економији или производњи, од понижавајућег термина "тржиште рада" било је тешко измислити. То је заправо "тржиште радника", људских бића који су претворени у савремене робове у неолибералном капитализму. Но, ту смо гдје смо.

Миграцијски токови, тамо гдје прелазе разину да би  се могли назвати функционалним, односно гдје оптимално могу задовољити потребе рада, заправо поткопавају потенцијални монопол моћи локалне радне снаге, повећавају конкуренцију и раднике гурају у међусобни конкурентски однос, што је исти механизам који се користи и за производњу добара, а последице су снижавање с једне стране цијене рада, а с друге - тржишне цијене произведених роба. Ако ове економске околности тумачимо марксистичком теоријом, ситуација се драстично мијења и наши врли "хуманисти" губе своје "ваљане" аргументе. Сви они који су помагали у овом социо-економском експерименту, чини се врло успјешном, били су, често несвјесно, само мали котачић велике и немилосрдне неолибералне машинерије, којој нити је стало да се ратови заврше, нити како ће проћи милиони и стотине хиљада људи које загушује европско "тржиште рада", али не зато што нема Европљана који би радили, него из разлога што резервна војска незапослених има у своје разлоге постојања - остварење сигурног профита и због тога увијек мора бити у причуви.

Никада прије као у новије вријеме у моди није опет није била ријеч "расист" и "фашист", терминологија која се користи за ушуткати све оне који укажу на коријен и разлог у потицања миграцијског вала. У јавности се консолидирао табу расизма, што спрјечава да се проговори о питањима растуће незапослености, губитку радничких права и потреби да се из коријена ревидира или чак сруши глобални капиталистички систем. Овакво се размишљање истовремено наставља користити за искориштавање мање развијених земаља новом врстом колонијализма. Скривајући се под кринком доброчинитеља и хуманиста, проводи се суптилна агенда којој је циљ успостава модерног ропства. Они који помажу у проведби ове лицемјерне и подле агенде себе често држе за искрене левичаре и интернационалисте, док критику ове врсте описују као испаде расизма и ксенофобије. Наравно, исти ти "левичари" и либерали нити једном ријечју нису затражили да се зауставе ратови и неолибералне политике које цијеле народе из њихових домова тјерају у неизвјестан пут према "богатој и просперитетној Европи". Напротив, неки су протеклих дана све гласнији у позивима за још једном НАТО интервенцијом, која би овај пут требала зауставити рат у Сирији. Невјеројатно је да, након свих пропалих покушаја да се бомбардерима и крстарећим пројектилима нека земља уведе у раздобље мира, демокрације и просперитета, још увијек има оних који безобразно позивају на још једну сличну интервенцију.

Парадоксално, али је табу расизма једина тема према којој можемо разликовати још увијек на апаратима живућу левицу, која се одрекла марксизма, од популистичког расположења које карактеризира десницу, која настоји попунити ову празнину, често посежући за реваншизмом и национализмом. Подсјетимо још једном да је неолиберална елита одлучила створити резервну војску незапослених, која ће узроковати конкуренцију међу радништвом, онемогућити настанак озбиљних и масовнијих синдикалних и радничких организација које ће заиста штитити права радника, те снизити цијену рада и докинути стечена радничка права.

То су средином 2014. обзнанили Виљем Свинг, генерални директор Међународне организације за миграције, те Мајкл Дидринг, главни секретар Европског вијећа за избјеглице и азиланте, који су тада рекли: "Ако се хумано промиче, кроз сигурност, ред и достојанство, миграција има безброј предности. Она пружа бројне могућности, повећава приходе и животни стандард и омогућава људима да се образују  и слиједе своје амбиције. Европска популација у међувремену стари, а у ЕУ се предвиђа масовни мањак радника, док ће радно способно становништво у следећих 50 година пасти за 45 милиона. У многим земљама су миграције успориле или чак преокренуле тренд старења и зауставиле неодрживи омјер између радне и нерадне популације."

Касније је студија у шест европских градова - Барселони, ​​Даблину, Хамбургу, Лилу, Прагу и Торину - показала колико је миграција радне снаге донијела користи локалним заједницама, али не радницима, него градским прорачунима који су мало или ништа потрошили да се побољшају животни услови локалног незапосленог становништва. У Торину, на примјер, порезни приходи од странаца су донијели нето добит од 1,5 милијарди евра. Иста студија је такође показала како се помоћу миграната попуњавају празнине на такозваном "тржишту рада" и како нове снаге доприносе развоју нових сектора господарства", рекли су високи дужносници међународне и европске организације које се баве избјеглицама и мигрантима. Није јасно како милион и више новопридошлих радно способних људи може "попунити празнину на тржишту рада", ако је незапосленост на разини ЕУ, чак и у просјеку, а да не говоримо тешко погођене земље попут Грчке, Италије или Шпаније, досегла досада невиђене разине.

Но, Боже сачувај да се неко усуди споменути Маркса и јасно рећи да је резервна војска незапослених кључна за опстанак и остваривање профита неколицине која ужива благодати капиталистичког друштва. Исти ће од стране самозваних "левичара" и либерала бити етикетирани као "расисти" и "фашисти". Свим аргументима из богатог опуса оца лијеве политичке мисли успркос.